Безбедно до школе (Марија Ђорђевић, I1)
Да би деца у школи учила вредно,
Битно је да до ње стигну безбедно.
На путу до школе возила баш јуре
Не виде пешаке пошто много журе.
Зато, децо, опрез!
Када на раскрсницу дођете,
Треба безбедно да је прођете.
На семафор станите када је црвено,
Стрпљиво сачекајте светло зелено.
Преко зебра пређите, не из зоо-врта,
Већ тамо где је црно-бела црта.
Где пешачког нема, гледајте лево, десно,
Мобилни не користите, није за то место.
За вожњу бицикла користите стазе,
Јер на коливозу могу да вас згазе.
За проблем на путу саобраћајца питајте,
Он ће вам помоћи, а ви после хитајте.
Молим возаче да успоре своје брзе машине
Да ниједно дете на путу не погине.
Да би деца на путу безбедна била,
Обавезно поштујте саобраћајна правила!
---------------------------------------------------------------------------------
Maja Lozančić I2 2021/2022
Čuvaj svoju lepotu.
Lepota je čudan pojam.
Lako izgovoren, pomalo neshvaćen.
Lepota nije u nečijim očima, kosi, oblinama;
Lepota nije samo skala koja meri osobine date od majke prirode,
lepota nije u lepoj fasadi ili lepoj ogradi.
Ona nije tako plitka kao što je ljudi predstavljaju.
Lepota je u pupoljku koji cveta na grani,
u tvom osmehu koji ti mami.
Lepota je u šarenoj livadi punoj cveća,
u leptiru koji leti,
u reci koja žubori,
u jezeru koje mirno stoji,
u šumi,
u vetru koji huji kroz nju,
u pesmi ptica
i u tvom glasu.
Lepota su tvoje price koje neprestano pricas i tvoje sale kojima se i sama smeješ.
Lepota je u tebi i tvojoj sreći koju deliš sa mnom.
Nju ne vidis, samo je osecas.
Zato je i tako neshvatljiva i dragocena.
-----------------------------------------------------------------------------
Тара Јовановић I2
Данас славим годину и 7 месеци како нисмо ништа.
Ја још увек бројим.
Надам се да ће се низ прекинути.
Бавим се нечим што је одавно готово.
Сада ти морам рећи о чему ћутим.
Тишина је за размишљање.
Да ли ће мене поново неко волети?
Али опет, чим кренем ка нечему, твоје име ме заустави.
Знаш колико људи се зове као ти?
Ни сама нисам имала појма.
Пре сам знала само за твоје, а сада га непрестано чујем где год да одем.
Чујем име које је сада довољно јако да ме расплаче.
Одједном сви носе твоје име.
Само не знам зашто не желим да чујем оно што ми се стално мота по глави.
Док година и 7 месеци пуне још један дан остављам телефон. Више ме не радује.
Шта ће ми кад порука свакако неће стићи. Одбијала сам почетак јер сам знала да ће доћи крај. Делио те је само један корак.
Један корак од вечности са мном. Да си направио тај један корак ја бих све остале.
А ниси.
Посвећујем дане календару.
Сваки пут заокружим наш датум, који је одавно без нас.
Посвећујем дане календару иако знам да особе као ти не користе календар.
------------------------------------------------------------
Тара Јовановић I2
Mного је чудно кад се нека особа заволи толико брзо и јако, кад не излази из главе, а све се десило случајно.
Никада се нећу покајати ни због једне секунде коју сам провела са њим.
Ћутали смо и било је довољно.
То наше ћутање сам разумела боље од свих речи.
Више ме занима да ли је и он разумео .
Да му је сметало, отишао би, а остао је, поред мене, тако дуго.
Немам представу колико времена је прошло само знам да је било савршено.
Такве ноћи се не заборављају, али и ако заборавим, ту ноћ, то место, та осећања, њега никада нећу, а опет, једино што знам је да се баш та ноћ неће поново догодити.
Плаши ме да ме никада неће проћи то што се није ни десило,
а требало је,
баш он,
баш те прелепе ноћи.
--------------------------------------------------------------
"Улица таме" Ксенија Радојчић I-4
Месечев сјај је био светло у тој тамној улици
у улици где је све нестало, где је Аска одиграла своју последњу игру и где је Снежана изгубила своје патуљке. У тој улици нема баш ниједног светла сем месечевог сјаја. Ту је све нестало оне ноћи када смо отишли једно од другог, као нека магија, када смо прошли више од пола пута сва светла су се угасила, поток је престао да жубори чуо се само све јечи и јачи звук ветра и ситне кише. Данас сам прошла том улицом, улицом беса, страха и мржње, улицом која има своју причу. Причу је некоме испричала јер се у свакој следећој гасе светла, на моје ситне кораке и ни моје крупне сузе. Можда је то тако јер су се наше душе раздвојиле и угасиле су се, можда када опет прођемо загрљени и срећни можда се сва светла упале и можда опет поток љубави зажубори?
--------------------------------------------------------------
“Месец, звезде и ја” Сабрина Марковић III2
И опет душу отварам касно у ноћ,
За бол ову спаса ми нема ,
Питам се хоће ли ово икада проћ’,
Да ли ми је срце заменила стена?
И тако ћутимо месец, звезде и ја,
Ћутимо и тешимо једно друго,
Јер нико не разуме нашу бол,
Престани више, ах туго!
Теше ме другари моји,
Суза ми блиста уз њихов сјај,
Ко бисери теку из очију мојих,
Као да никада им неће бити крај!
Само они знају како ми је у овој ноћи,
Јер увек нам сузе блистају исто,
Заједно се надамо да ће све ово проћи,
И молимо се увек искрено и чисто!
Тугујемо тако заједно до јутра,
Док се не нађемо скроз на дну,
Да ли ће нам боље бити сутра,
Или ће ипак све оно лепо остани у сну?!
Жалим им се тако са своје терасе,
гледамо се из велике даљине,
Најлепшим сјајем они моје сузе красе,
Ал’ више ме теше од било чије близине!
Ал једно сам сигурна и то знам,
Да уз месец и звезде никад ниси сам!
Плакаће са тобом чак и до зоре,
И тугу и сузе бациће у море!
--------------------------------------------------------------
Екскурзија Aнђела Арсић II-2
Искре лете као сан,
дошао је и тај дан.
Кренули смо бусом тад,
Аутобус је радио цео сат.
У Шапцу смо потом били,
музеј науке смо обилазили.
Тршић куће лепо сјаје,
Вук Караџић нам недостаје.
Војници су битку били и
Текериш ослободили.
Киша лије цео дан,
хотел је био предиван.
У дискотеци ђускали смо
сви, лепо смо потом
спавали.
Лелићи су сјајни били,на
Десином гробу стихове
смо силно говорили.
У старој смо кући беседили,
сетили се предака старих и
учења на ливади.
У Буковичкој бањи падала је
киша и покисли смо као
два-три миша!
-------------------------------------------------------------
Желим да ми причаш
Марија Недељковић IV-6
Дођи.
Ове ноћи чекамо те звезде и ја.
Да нам причаш.
Причај како је Сунце свакога дана умирало
да би нас Месец сваке ноћи посећивао.
Причај ми како је свака звезда једна љубав,
а да је ова наша њихов збир.
И док ми тако сваке ноћи причаш,
осећам како љубиш моје ожиљке,
како грлиш моју бол и она пролази,
Како лечиш моје ране и заљубљујеш у моје мане.
/ / / / / / / / / / / / / / / / /
--------------------------------------------------------------
Давид Николић II - 2
Седим у своја четири зида.
Тишина ме кида.
Ништа око мене сем дима,
престао са свим активностима.
Не желим да будем овакав,
онакав, такав, никакав.
Желим да будем насмејан.
Пролазим кроз фазе.
Не знам шта да радим,
Ал кад погледам неке људе
Цео живот ми се згади.
И сваки дан сам проклето сам.
У животу овом имам само један сан
- да будем насмејан.
----------------------------------------------------------------
"Рецимо Стоп" Милица Стошић III-2
Окрутни човече, склони ту руку,
не стај ми вечерас опет на муку!
Не могу више да трпим то,
не желим да се осећам злостављено!
Рече, жена, у покушају самоодбране,
а он окрутњак тешки ,
шамаром је утеши.
Она плаче као киша, суза сузу претиче,
а он грубим гласом на њу још и виче!
Ћутала је јадна, реч зуцнула није,
бара се направила од суза, па само лије ли лије...
Није она заслужила ово никако,
ал' њему је ударити жену било лако!
Мушки роде не радите то!
Жена ВАС је родила ,бранила,
И због вас ожиљке у леђа примала!
И ви ћете можда једног дана имати женског рода.
Онда ће вам бити жао,
што нећете бити добар узор оца!
Мушки роде не дозволите то себи,
јер то се не цени и уопште не вреди...
Ходајте пажљиво и искреним стазама,
јер већина младих гази вашим стопама.
Немој да будете гамад од људи,
већ учинимо овај живот бољим и вреднијим.
То се данас тражи ,и то не може да се купи!
Будите великодушни и урадите само једно
дајте јој само пажњу, љубав и један цвет,
верујте, волеће вас, више него цео свет!
Пробудимо савест међу нама,
не дозволимо да буде невидљива.
Отворимо очи једни другима, јер
Живот је један,и онда нек' буде,бар он вредан,
Рецимо СТОП насиљу над женама!
-----------------------------------------------------------------
“Ти само буди далеко” Сабрина Марковић III2
Ти само буди далеко,
Далеко негде, преко свих океана,
Преко свих мора и великих седам гора!
Ти само буди далеко,
Далеко од срца мог да заборави те,
Да нестанеш док ме љубав не излуди.
Забрањујем ти приступ мојим сновима
у које веома радо долазиш сваке ноћи!
Хоћу да будеш далеко,
Негде где те никада више нећу осећати,
Тамо где иду кривци сто краду туђа срца!
Иди већ једном, далеко,
Много даље од авиона на небу,
И даље од звезда у васиони!
Упропастио си ме,
Упропастио си ме када си ме гледао тим твојим очима,
као да сам нека уметност из нестварног света!
Отровао си ме,
А кажу да је разлика измедју лека и отрова само у дози,
Изгледа да сам тебе узела превише..
Мој живот су постала та два ока боје кестена,
И глас од којег ми срце застане на секунду!
И зато желим да будеш далеко,
Јер ми се због тебе мисли врте у круг,
као казаљке на сату,
изнова и изнова!
Јер ти си завист од које нема лека!
И зато буди далеко,
Не брини се, јер увек ћеш бити мој неко,
Али само буди довољно далеко!
24.11.2019.
Данас славим годину и 7 месеци како нисмо ништа.
Ја још увек бројим.
Надам се да ће се низ прекинути.
Бавим се нечим што је одавно готово.
Сада ти морам рећи о чему ћутим.
Тишина је за размишљање.
Да ли ће мене поново неко волети?
Али опет, чим кренем ка нечему, твоје име ме заустави.
Знаш колико људи се зове као ти?
Ни сама нисам имала појма.
Пре сам знала само за твоје, а сада га непрестано чујем где год да одем.
Чујем име које је сада довољно јако да ме расплаче.
Одједном сви носе твоје име.
Само не знам зашто не желим да чујем оно што ми се стално мота по глави.
Док година и 7 месеци пуне још један дан остављам телефон. Више ме не радује.
Шта ће ми кад порука свакако неће стићи. Одбијала сам почетак јер сам знала да ће доћи крај. Делио те је само један корак.
Један корак од вечности са мном. Да си направио тај један корак ја бих све остале.
А ниси.
Посвећујем дане календару.
Сваки пут заокружим наш датум, који је одавно без нас.
Посвећујем дане календару иако знам да особе као ти не користе календар.
------------------------------------------------------------
Тара Јовановић I2
Mного је чудно кад се нека особа заволи толико брзо и јако, кад не излази из главе, а све се десило случајно.
Никада се нећу покајати ни због једне секунде коју сам провела са њим.
Ћутали смо и било је довољно.
То наше ћутање сам разумела боље од свих речи.
Више ме занима да ли је и он разумео .
Да му је сметало, отишао би, а остао је, поред мене, тако дуго.
Немам представу колико времена је прошло само знам да је било савршено.
Такве ноћи се не заборављају, али и ако заборавим, ту ноћ, то место, та осећања, њега никада нећу, а опет, једино што знам је да се баш та ноћ неће поново догодити.
Плаши ме да ме никада неће проћи то што се није ни десило,
а требало је,
баш он,
баш те прелепе ноћи.
--------------------------------------------------------------
"Улица таме" Ксенија Радојчић I-4
Месечев сјај је био светло у тој тамној улици
у улици где је све нестало, где је Аска одиграла своју последњу игру и где је Снежана изгубила своје патуљке. У тој улици нема баш ниједног светла сем месечевог сјаја. Ту је све нестало оне ноћи када смо отишли једно од другог, као нека магија, када смо прошли више од пола пута сва светла су се угасила, поток је престао да жубори чуо се само све јечи и јачи звук ветра и ситне кише. Данас сам прошла том улицом, улицом беса, страха и мржње, улицом која има своју причу. Причу је некоме испричала јер се у свакој следећој гасе светла, на моје ситне кораке и ни моје крупне сузе. Можда је то тако јер су се наше душе раздвојиле и угасиле су се, можда када опет прођемо загрљени и срећни можда се сва светла упале и можда опет поток љубави зажубори?
--------------------------------------------------------------
“Месец, звезде и ја” Сабрина Марковић III2
И опет душу отварам касно у ноћ,
За бол ову спаса ми нема ,
Питам се хоће ли ово икада проћ’,
Да ли ми је срце заменила стена?
И тако ћутимо месец, звезде и ја,
Ћутимо и тешимо једно друго,
Јер нико не разуме нашу бол,
Престани више, ах туго!
Теше ме другари моји,
Суза ми блиста уз њихов сјај,
Ко бисери теку из очију мојих,
Као да никада им неће бити крај!
Само они знају како ми је у овој ноћи,
Јер увек нам сузе блистају исто,
Заједно се надамо да ће све ово проћи,
И молимо се увек искрено и чисто!
Тугујемо тако заједно до јутра,
Док се не нађемо скроз на дну,
Да ли ће нам боље бити сутра,
Или ће ипак све оно лепо остани у сну?!
Жалим им се тако са своје терасе,
гледамо се из велике даљине,
Најлепшим сјајем они моје сузе красе,
Ал’ више ме теше од било чије близине!
Ал једно сам сигурна и то знам,
Да уз месец и звезде никад ниси сам!
Плакаће са тобом чак и до зоре,
И тугу и сузе бациће у море!
--------------------------------------------------------------
Екскурзија Aнђела Арсић II-2
Искре лете као сан,
дошао је и тај дан.
Кренули смо бусом тад,
Аутобус је радио цео сат.
У Шапцу смо потом били,
музеј науке смо обилазили.
Тршић куће лепо сјаје,
Вук Караџић нам недостаје.
Војници су битку били и
Текериш ослободили.
Киша лије цео дан,
хотел је био предиван.
У дискотеци ђускали смо
сви, лепо смо потом
спавали.
Лелићи су сјајни били,на
Десином гробу стихове
смо силно говорили.
У старој смо кући беседили,
сетили се предака старих и
учења на ливади.
У Буковичкој бањи падала је
киша и покисли смо као
два-три миша!
-------------------------------------------------------------
Желим да ми причаш
Марија Недељковић IV-6
Дођи.
Ове ноћи чекамо те звезде и ја.
Да нам причаш.
Причај како је Сунце свакога дана умирало
да би нас Месец сваке ноћи посећивао.
Причај ми како је свака звезда једна љубав,
а да је ова наша њихов збир.
И док ми тако сваке ноћи причаш,
осећам како љубиш моје ожиљке,
како грлиш моју бол и она пролази,
Како лечиш моје ране и заљубљујеш у моје мане.
/ / / / / / / / / / / / / / / / /
На крају
Maрија Недељковић
Враћам се на почетак.
Онда када сам много вредела,
када сам те уморна чекала сатима на разним станицама
и када си ми долазио уморан од разних девојака,
које би ту и тамо покупио на неком ћошку.
Увек када би ме загрлио завртео би тај неки рингиспил у мојој глави
прешла бих преко свега.
Никада зажалила што сам ти дала тело,душу и срце.
Некада би стајали на киси сатима,
волели се највише у најјачим загљајима,
а онда си донео кишу у наше животе и поплави све емоције.
Био је то тмуран облацан и веома кишовит дан.
Погледи су говорили крај али није крај.
Ко ће рећи крај ?
Ти први?
Не, ја ћу рећи прва !
Чија сујета неће бити повређена?
Хајде да се свађам око тога!
Хајде !
То је сада битно док љубав умире!
Док се пакује , одлази, љубав бежи,
а ти само размишљај о поносу.
Кажеш : “ Одлазим”.
Хајде, крени ! Зашто си стао ?
Зар ниси рекао да ме не волиш,
да си ме преболео и заборавио?
Зар ниси ТИ рекао “КРАЈ “?
Куда сад када сам срце у кавез сместила да не дивља?
Када сам руке своје везала да се не преварим,
па ти посегне у загрљај?
Не, то се неће догодити.
Наћи ћемо неке људе ни налик нама, али добре за утеху,
не довољно добре да заборавим како смо се вртели
у времену које је било само наше.
Све речи,обећања,планови све је тако ништавно и празно,
речи су изгубиле тежину јер су дела мртва.
Ја више нисам иста.
После нас нисам иста.
Уништио си свако моје ново јутро,
сваки леп дан али не и ноћ.
Ноћ ће остати оно скровишта за душу које ме штити
да не излетим на улицу и трчим разним путевима,
пругама,сокацима,разним улицама које ме воде теби,
а заправо никада не стигнем до тебе.
Јер ти си далеко.
Превише далеко.
Трчећим кораком отишао од мене продао прву љубав
и покупио на углу девојку која није остављена.
Не, њу не остављају, она ставља.
Оставиће и тебе.
Желећеш да ми се вратиш, али немаш се чему вратити.
Све је постало ништа.
Рингишпил у мојој глави је уништен,
боје којима си бојио мој свет разлиле су се,
размазале моје снове стварношћу.
Све је другачије, време је хладније, људи су хладнији.
А ја само седим.
Ето.
Седим.
И чекам.
Можда чекам боље сутра.
Можда чекам нови почетак.
Још увек не знам шта чекам,
али када се то нешто појави знаћу шта сам чекала.
--------------------------------------------------------------
Давид Николић II - 2
Седим у своја четири зида.
Тишина ме кида.
Ништа око мене сем дима,
престао са свим активностима.
Не желим да будем овакав,
онакав, такав, никакав.
Желим да будем насмејан.
Пролазим кроз фазе.
Не знам шта да радим,
Ал кад погледам неке људе
Цео живот ми се згади.
И сваки дан сам проклето сам.
У животу овом имам само један сан
- да будем насмејан.
----------------------------------------------------------------
"Рецимо Стоп" Милица Стошић III-2
Окрутни човече, склони ту руку,
не стај ми вечерас опет на муку!
Не могу више да трпим то,
не желим да се осећам злостављено!
Рече, жена, у покушају самоодбране,
а он окрутњак тешки ,
шамаром је утеши.
Она плаче као киша, суза сузу претиче,
а он грубим гласом на њу још и виче!
Ћутала је јадна, реч зуцнула није,
бара се направила од суза, па само лије ли лије...
Није она заслужила ово никако,
ал' њему је ударити жену било лако!
Мушки роде не радите то!
Жена ВАС је родила ,бранила,
И због вас ожиљке у леђа примала!
И ви ћете можда једног дана имати женског рода.
Онда ће вам бити жао,
што нећете бити добар узор оца!
Мушки роде не дозволите то себи,
јер то се не цени и уопште не вреди...
Ходајте пажљиво и искреним стазама,
јер већина младих гази вашим стопама.
Немој да будете гамад од људи,
већ учинимо овај живот бољим и вреднијим.
То се данас тражи ,и то не може да се купи!
Будите великодушни и урадите само једно
дајте јој само пажњу, љубав и један цвет,
верујте, волеће вас, више него цео свет!
Пробудимо савест међу нама,
не дозволимо да буде невидљива.
Отворимо очи једни другима, јер
Живот је један,и онда нек' буде,бар он вредан,
Рецимо СТОП насиљу над женама!
-----------------------------------------------------------------
“Ти само буди далеко” Сабрина Марковић III2
Ти само буди далеко,
Далеко негде, преко свих океана,
Преко свих мора и великих седам гора!
Ти само буди далеко,
Далеко од срца мог да заборави те,
Да нестанеш док ме љубав не излуди.
Забрањујем ти приступ мојим сновима
у које веома радо долазиш сваке ноћи!
Хоћу да будеш далеко,
Негде где те никада више нећу осећати,
Тамо где иду кривци сто краду туђа срца!
Иди већ једном, далеко,
Много даље од авиона на небу,
И даље од звезда у васиони!
Упропастио си ме,
Упропастио си ме када си ме гледао тим твојим очима,
као да сам нека уметност из нестварног света!
Отровао си ме,
А кажу да је разлика измедју лека и отрова само у дози,
Изгледа да сам тебе узела превише..
Мој живот су постала та два ока боје кестена,
И глас од којег ми срце застане на секунду!
И зато желим да будеш далеко,
Јер ми се због тебе мисли врте у круг,
као казаљке на сату,
изнова и изнова!
Јер ти си завист од које нема лека!
И зато буди далеко,
Не брини се, јер увек ћеш бити мој неко,
Али само буди довољно далеко!
24.11.2019.
Аутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиBravo đaci!
ОдговориИзбриши